Милорад Мија Вујичић (1935-2017)

Рођен је 14. марта 1935. године у Трстенику, од оца Радомира (музичар из Крушевца) и мајке Наталије. Брак Мијиних родитеља се кратко одржао, па је одрастао и учио основну школу код мајчиног оца у Врби. Ту је дочекао и завршетак II Светског рата. После рата је ишао у Индустријску школу у Краљеву. По завршетку школе долази у Трстеник као КВ електричар и запошљава се у Електродистрибуцији Трстеник 1951. године. Има троје деце: два сина (Радомир и Горан) и ћерку Слађану. Највећа радост и задовољство су му 6 унучића. Унук је на 5-ој години медицине у Београду (одличан студент), један унук у Берлину завршава Економски факултет-одсек менаџмент, а други ради на берлинском аеродрому у Луфтханзи. Велике деда Мијине мезимице су две праунуке… А унука у Београду је завршила политичке науке, одсек дипломатија.
Мија се радо сећао дана проведених као електормонтер и електричар у Трстенику. Како сам каже, „нема те бандере у Трстенику и околини на коју се ја нисам попео, и коју нисам „узјашио“ за време мог радног века као електричар“. А био сам и веома активан као друштвено-политички радник тог времена, посебно на културном и образовном путу мојих Рома у Осаоници надомак фабрике Прва петолетка. Одмах по доласку у Трстеник Мија Вујичић окупља музичаре и са својим пријатељима основао је Култуно-просветно друштво „Иво Лола Рибар“. Покреће низ акција за уређење ромског насеља: асфалтирање улице, довођење воде, канализације и уличног осветљења. Залаже се за решавање питања школовања, запошљавања и становања Рома.

Као један од најзаслужнијих бораца за еманципацију Рома изабран је за делегата Другог светског конгреса Рома који је одржан у Женеви априла 1978. године. На том конгресу Слободана Берберског тадашњег председника ИРУ, заменио Јан Цибула, лекар из Берна, а за почасног председника изабран је славни филмски глумац ромског порекла Јул Бринер, који је помогао организовање конгреса са десет хиљада долара.
Мија је на том конгресу изабран за члана Комисије за ратну репарацију, па је од 1-6 децембра 1998. године представљао Роме Србије на Светској конференцији о холокаусту у Вашингтону. На тој конференцији били су присутни делегати из 45 земаља. Конференција је успешно завршена и обезбеђена су средства од милијарду и стопедесет милиона долара за жртве нацизма из редова Рома.
Другог дана конференције у Француској амбасади у Вашингтону Мија Вујичић је испричао дирљиву причу о спасавању трстеничких Рома од немачке одмазде 1942. годинеи херојском делу доктора Саве Станојевића, а приказан је и документами филм „Захвалност” снимљен по том догађају. Мија је учесник и V светског конгреса Рома у Прагу који је одржан 2000. године. Био је и потпредседник Матице Рома у бившој Југославији, а за изузетан допринос еманципацији Рома, Светска организација Рома му је доделила награду Оскар за животно дело 2005 године.  

О марљивости и преданости послу овог трстеничког лекара живо нам је причао Мија Вујичић, Савин лични пријатељ. Мија наводи да је доктор Сава увек био дежуран, па и када би са супругом отишао у биоскоп или позориште, на прославу или ручак с пријатељима, Сава би увек са собом носио своју лекарску торбицу, за сваку случај. Доктор Сава је био просечне грађе, носио је округле наочаре за вид, врло пријатног гласа који је одговарао његовом карактеру. Колико је био уредан у облачењу и опхођењу, толико је имао неуредан рукопис, да га је само могао прочитати чика Дракче, трстенички апотекар, наводи Мија Вијучић. Мија нам је даље причао да је Сава био личност са снажно изграђеним моралним системом и да је сваке недеље ишао у цркву. О угледу који је за кратко време стекао доктор Сава међу грађанима Трстеника и у трстеничкој локалној заједници говори и податак, да је он 1932. године, само годину дана после доласка на рад у Трстеник, био изабран за једног од дванаест заменика чланова црквено-општинског савета Трстеничке црквене општине.

Доктор Станојевић је остао у овом Савету све до 1939. године. Када се усталио службом у Срезу трстеничком поред својих редовних обавеза у ординацији и поред активног учешћа у животу трстеничке црквено-општинске заједнице, др Сава је током 1939. и 1940. организовао низ течаја за грађане. Ипак, оно по чему ће доктор Сава заувек остати запамћен у трстеничкој варошици је несвакидашњи подвиг у времену Другог светског рата којим је овај лекар показао не само храброст, већ и праву Хипократову посвећеност својим суграђанима и пацијентима.

По завршетку Другог светског рата, 1946. године, доктор Сава је премештен у Дрвар, град у коме је службовао двадесет година раније. У Дрвару влада тешко послератно стање-болнички стационар је пун болесника, а терен који покрива доктор Станојевић као једини лекар у целом дрварском срезу поприлично велики. Доктор Сава је радио у Дрвару нешто мање од године дана. Како је био лекар који је предан своме послу, а служба у Дрвару је захтевала даноноћни рад, доктор Сава је осетио убрзо симптоме велике психо-физичке исцрпљености, а лабораторијским анализама је утврђено да доктор Сава има високе вредности шећера у крви.

Хитно му је обезбеђена замена (у питању је био др Радомир Љутовац, лекар из трстеничког села Велика Дренова), а Сава се вратио у Трстеник где је отишао у привремену инвалидску пензију у трајању од две године. Сава Станојевић је са дијабетесом живео наредне четири деценије. Мија Вујичић, Савин лични пријатељ, сведочи да је Савина супруга Даринка за свог супруга припремала специјалну храну која му је омогућила овакву дуговечност и поред дијабетеса, а наводи и да је Сава поготово волео француску кухињу – навика из ђачких дана.

На лични захтев, после две године инвалидске пензије, доктор Сава се враћа у активну службу и ради као ординирајући лекар и управник здравствене амбуланте на градилишту будуће фабрике „Прва Петолетка“ у Трстенику. На овом положају доктор Станојевић је остао све до одласка у пензију 31. маја 1966. Доктор Сава Станојевић је преминуо у Београду 9. маја 1982. године. Кремиран је, а његова урна је пренета на трстеничко гробље 1985. године, где је била сахрањена његова мајка Ангелина, (Савин отац Светислав је сахрањен на Новом гробљу у Београду).

Аудио-1:
Мија Вујичић – Сећања, децембар 2014.

Аудио-2:
Мија Вујичић – Понешто о др Сави, децембар 2014.

Аудио-3:
Мија Вујичић – Делегат Рома, децембар 2014.

Аудио-4:
Мија Вујичић – О Ранчићу и Жири, децембар 2014.

Есма Реџепова: 
Чаје шукарије – Трајање 3:00 мин.

Горан Бреговић:
Месечина – Трајање 3:45 мин.

Александар Шишић:
Ромско коло – Трајање 2:54 мин.

Горан Бреговић:
Калашњиков – Трајање 4:16.

Гордана Јовановић:
Леле манге – Трајање 2:50 мин.

Александар Шишић:
Ромски микс – Трајање 4:03 мин.