Трстеничке кафане некада

Крајем XIX века дошао је у Трстеник Раденко Стојаковић (1886-1946), сиромашан младић из Мале Дренове, решен да служи газде само како би изучио терзијски занат. Запослио се као слуга код терзије Крсмана Симића,  који је дошао из Метохије.  Раденко се оженио Милком из Александровца и с њом добио три кћерке и сина Драгана. За време Великог рата 1914-1918. године борио се против Аустријанаца, тешком муком у колони прошао је преко Ал баније и, угледавши море, осетио дах слободе. Опорављајући се на Крфу и касније служећи у Солуну, схватио је да је угоститељство најлепши занат јер је гостопримство најбоља људска врлина. По повратку своме дому, он је откупио плац од свог газде и одлучио да подигне најлепши хотел у центру Трстеника. Године 1923. је окупио неколико младих момака, ископао гомилу глине на данашњем Вашаришту, направио тезгу и сам својим шакама секао блато и пунио калупе које су његови помоћници разносили и из њих простирали цигле да се суше на сунцу. Тако је током лета исечено око 30.000 опека. Саграђен је прво део зграде према Жупској улици, а 1926. године и део који излази на Душанову улицу. Између делова хотела који је имао 24 собе за госте, налазила се гвожђара Радомира Симића. Узалуд је Раденко настојао да откупи ову трговнску радњу и да састави своја два крила једним угаоним блоком, Симић није хтео да се лиши своје гвожђаре која је гледала на четири улице – Душанову, Љубостињску, Кнез-Михаилову и Жупску улицу (потоњу Краља Александра).
Наредне 1926. године Раденко Стојаковић је у Улици цара Ду- шана бр. 3 отворио хотел коме је у знак сећања на препород на Крфу дао име „Јадран“. Кафана овог хотела постаје стециште младих Трстеничана, место за приредбе, прославе и балове дуги низ година и место везано за многе судбине и историју Трстеника. Кафана и хотел радили су не мењајући власника и за време рата 1941-1945. године.